МАЧВАНСКИ ПЕСНИЦИ – из плејаде вредних песника мачванске равнице за овај број Сеоских новина одабрали смо неколицину са чијим песмама се тако лепо дочарава овај крај Србије, па верујемо да ће се и нашим читаоцима свидети.
Припремио: Милутин Филиповић
Јанко Туфегџић 1907 – 1944.
СЛИКА
Лети над реком рода,
злати јој сунце кљун;
плави се небо, модри вода
и низ њу лако клизи чун
Из чуна песма мека,
звони низ реку широку.
То пева крмар на боку.
И рода сави крила
и слете у густу ситу.
Још дуго, затим,
крик је њен.
лебдео у осамљеном риту.
Милорад Панић Суреп 1912- 1968
ВОДЕНИЦА
Постоји једна река
са горовитим обалама
и на њима воденица
стара
поклекла од исчекивања
помељара.
И да ме шибаш
не могу ти рећи
где је та воденица
и за кога меље.
Али, ако си гладан
И од искрена немушта
кова
прати ми стопе кад пођем
по своју врећу снова
Бора Симић- 1929 – 2016
ПРЕНУЋЕ
Ливадом срца мога нестаје зимске чаме,
зелен се јечам њише;бледа, бешумна свила…
Гранале песме моје, луде, без стабла, саме,
на њима места има за сва славујска крила.
Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене,
измишљен грех безболан чежњом ко зора руди,
извита дуга небом пружила лук до мене,
стасалог да без руку загрљај срцем жудим.
Пастирке црне и беле, а ти им чедна друга,
сунцу доброте пењу се твоје и моје стопе.
На мом путу сад је мртва коприва – туге,
пољупци кише све више ђурђевску траву шкропе.
У нашем шору насањао се глушачки камен,
топлином греју га пси кад је глуво прело,
оснежио јаблане месечев сребрен плам,
разбежале се звезде, пробудило се село.
Иван Глишић – 1942
КОСАЧЕВА ЉУБАВНА ПЕСМА
Жено
ала мирише сено
хајде
не скривај лице
слушај птице
на стоговима начичкане
свирају коло за нас
заљубљене
и сунце сагорео
од жеље
зрацима расплело зелене косе
купињака
пеге му трагови
црвених пољубаца
у шеварју ждралови слетели
започели своју љубавну игру
започнимо и ми нашу
жено
ала мирише сено.
Драгољуб Бата Цветуљски – 1943.
СМИРАЈ СУНЦА
Седео сам једног дана,
покрај Дрине на обали.
Гледао сам смирај Сунца
док жуборе бистри вали.
И док тихо сутон пада,
увелико ноћ се спрема.
Тече Дрина према Сави
ал` повратка никад нема.
………………………………………
Седим тако и размишљам
како младост брзо оде
Као река без повратка
и таласи без воде.
…………………………………….
Много пута човек жели,
да му срећа живот краси
Тако дође крај живота
и сваком се жеља гаси.
Иван Лолић 1945 – 2018
НА БУНАРУ
Да ли те некад стазе затрављене
врате у пашњак до старог бунара
Ал` тамо нема, нема тамо мене
Само се на ђерму клати кофа стара
С крошње храста ветар лишће брсти
И ниско небо над равницом вене
Ал` руке моје, моји гладни прсти
траже додир овде остављене
Била си нежност, топли мирис липе
Преливи дуге у летњој ведрини
и радост зоре док светлост расипа
Сад време спира трагове немира
и зебе без тебе пашњак у тишини
звездане ноћи бескрајног свемира
Милета Аћимовић Ивков – 1966
ПУТНИК У МАЧВИ
Посвећено Милићу од Мачве
За дугог дана , у летњој зипци,
док тело иште одмор и хлад,
над малом шумом, у једној лисци
разложен буја, путников јад.
Ни друма правог, ни водича.
По Мачви данас мало ко оди.
О славном добу умину прича.
Дави се кесега у плиткој води.
Звеудо спокоја, непојамни свете,
куда одведоше наши пути?
Ни видика, песме, па чак ни дете
не промине.
Све наше жути:
љубав, игре, сећања, реч…
Звездо спокоја, ишчилели свете.
Слађана Миленковић – 1973.
ШЉИВИК
Ако умреш први
Нећу ти палити свеће.
Ракију ћу по гробу твоме просути
Ако умрем прва
и пијани Месец заувек
заспи ми на трепавицама
из мог ће срца нићи
шљивик цео.
Плодови биће му плави
као парчад неба у мојим очима
Од њих ракију испеци
и попиј је
уместо мојих усана.