ПЕТАР ЈЕ 77 ГОДИНА КОВАЧ
Петар Петровић, пензионисани ковач из сремског села Јарка ових дана је напунио 90 година живота и 77 година од како је пошао да учи ковачки занат. И данас Петар помало нешто чекићем на наковњу кује, да га жеља мине.
Здравом човеку снага да и дуговечност, па тако и Петру Петровићу, познатомсремском ковачу из Јарка код Сремске Митровице. Мајстор Пера, како га мештани зову, ових дана напунио је 90 година животаи,а све до пре две године био је активан ковач. Петар Петровић је родом из Текериша подно Цера, у Јарак је дошао 1946. године као дванестогодишњи дечак. Сећања на те дане у њену и данас живе..
– На занат сам пошао 1. септембра 1947. године ,овде у Јарку код мајстора Богољуба Тодоровића. Он је био је мајстор на добром гласу.. Много сам научио од њега за три године шегртовања. Кад сам завршио имао сам 16 година и тад сам постао калфа или помоћник мајстору. После две године, кад сма стекао пунолоство положио сма за мајстора. Мајстор Богољуб је тад ушао у сеоску задругу да тамо буде мајстор,а ја сма почео сам да радим у својој ковачници – сећа се мајстор Пера.
Младом ковачу Петру Петровићу посао је кренуо више него што је очекивао. Тад је у селу свака кућа имала најмање два коња. Поткивало се целог дана па до касну у смирај сунца. Било је и других послова за ковача да се тешко могло набројати шта се све на наковњу и ватри искивало, покивало од алатки за рад . .
– Заиста је било много посла.Морао сам да узмем и шегрте. Имо сам и срећу да су двојица дошла из мог родном места. Рекоше да су у Јарак побегли са ковачког зната од рђаве нарави мајстора. Један од њих двојице се звао Божа који је остао код мене четири године, од којих је једну годину радио као калфа – истиче мајстор Пера.
Као ковач, Петар Петровић је радио 61 годину и тек тада отишао у пензију., али смао по папирима. Пензија није баш била толика да се могло мирно уживати у старим данима. Мајстор Пера је наставио да помало и даље кује у својој ковачници. И тако је трајало до његове 88. године живота. То је било пре две године. Међутим, и сад кад је напунио тачно девет деценија живота, сварти у ковачницу, жеља да га мине. Здравље га добро служи за његове године. Док прича има осмех, па се стекне утисак да је волео своју занимање читавог живота. А, ковач није лако бити.Али, ако се воли и тешкоћа постаје задовољство о чему мајстопр Пера говори:
– Све што сма радио, ја сма то правио са задовољством. Поткивао сма коње. То је вештина да не повредиш најлепшу животињу на свету.. Окивао сам шинска кола, правио сам и плугове, прво за коње,а онда и за трактор од једне до пет бразди. Тога сам се баш нарадио. Правио сам и кипер за камионе. Правио сам шпедитере, кад су они били у моди, тамо негде седамдесетих година прошлог века, а затим и приколице за тракторе. Направио сам сијасет дрљача, плугова шпартача и за коње и за тракторе. Ништа ми се није дало отети. Онда сам био четири године као бравар у Немачкој. Није то било за мене. Зарађивало се добро, али ја ипак волим бити у својој земљи и тако сма наставио да радим у мојој ковачници. Имао сам муштерије на претек – вели мајстор Пера.
У Јарак код мајстор Пере су долазили, не смао из Срема и Мачва, већ и из других крајева да им се поткују коњи или нека алатка специјална уради за пољопривреду.. Мајстор пера је, кажу и данас мештани, правио најбоље плугове које су вукли коњи,а и касније трактори. То се далеко прочулу и онда људи долазе код најбољег, не питају шта то кошта. У Јарку је тада било четири ковачке радње. У другим околним селима један или два ковача. Тамо где је конкуренција, радило се квалитетније.
– У суседним Шашинцима, које село велико као и наше, био је тада само један ковач. Да бих добио муштерију, ја сам ишао у шталу да видим коњску копиту и према томе сам правио потковицу. Потковице које сам сам правио, сви су знали да дуже служе коњима и зато су код мене долазили на поткивање коња,, из места која су од Јарка удаљена и по 70 киломатара – наводи мајстор Пера.
У дугој ковачкој каријери мајстор Пера је често пута поправљао и нове ствари које су његови мештани,а ли и муштерија из других села куповала.
-У животу сма најмање стотину плугова поправио које су као нове купили моји мештани или из других села,а о другим алаткама и машинама да и не говорим. Ковачки занат није смао физички рад, мора се и знати. Познавање материјала, посебно метала, па мало физике, мало механике да би нешто више могао урадити. Ја сма сам себи правио алата да би нешто ново исковао у мојој радионици. У то време кад сам ја био ковач, много тога што има данас није могло да се купи. Илио знаш да измислиш и сма направиш или тога нема, па се људи муче у раду. Ја сма се трудио да се мање муче
