ЗЕМЉОРАДНИК  НАПИСО ИСТОРИЈУ СЕЛА У 7.132 СТИХА

Људи и њихове ћуди

Земљорадник Радослав Шумарски из сремског села Мартинаца, пише прозу, песме, свира фрулу и хармонику, савладо је немачку граматику, бесплатно помаже другима да науче немачки језик. Има библиотеку са више хиљада књига, међу којима је више  стотина немачке литературе  

Текст и снимци:Миомир Филиповић Фића

Ево песме , ево десетерца

нек` читају старији и деца…

Историја истину нек` каже,

у њој нико не треба да лаже;

никог нећу хвалити, кудити…

шта је некад ваљало, шта није,

ево мога села историје…

  Тако почиње књига хронике села Мартинаца код Сремске Митровице, коју је написао, осамдесетогодишњи пензионисани земљорадник Радослав Шумарски из овог села. Врло је могуће да је ово прва књига у Србији, која је о једном селу написана у епском стилу. И то на 280 страна у 7.132 стиха. Мартинци су богато сремско село. У двадесетак великих шорова саграђено је више од хиљаду кућа. Атар  је скоро седма хиљада хектара, бесконачно поље од ауто пута, па до реке Саве. Село је постојали још у средњем веку. И пре косовског боја. Историја дуга и богата. Пуна буна и ратова, слободе и ропства. Али и веселог живота дуге и богате приче.

   Породица Шумарски је одавнина у Мартинцима. У овом селу свака фамилија има свој надимак. Тако су Шумарски Јовишкови. Радослав Шумарски је у Мартинцима Рада Јовишков. Тако га познају и старци и деца. За право име и презиме знају га само порезници. Његова породица обрађује више од стотину јутара земље. Примерно домаћинство. Производи се велика количина хране и држави се не остаје дужан. Таква поглед на свет је зауставио Раду Јовишковог да се не школује после четвртог разреда основне школе. А био је најбољи ђак.

 – Учитељ је молио оца да ме да даље на школе. Добро памтим кад је ре`ко да од како је он овде бољег ђака школа није имала. А до тада је био већ 20 година у нашем селу. Џаба то све. Мојој фамилији је био потребан дечак од 12 година да чува свиње. Те године смо их имали 227 за терање на храну по пашњацима, стрништу и где би се могле нахранити. Набавили су, чак, и потврду од лекара да сам ретард. Значи да нисма био нормалан. И такав нисма ни могао ићи даље у школу. Казали су ми касније кад сма дош`о из војске да су дали лекару за ту потврду 500 динара и две литре ракије.  Ух, што ми је тад било криво. А, ја волео школу и књиге да читам. Свирао сма фрулу, најбоље у селу, па помало и хармонику. И одлучим после војске да наставим да бар завршим осмогодишњу основну школу  – са једом рече Рада .

    Рада Јовишков је завршио ванредно осмогодишњу основну школу у Мартинцима и занитересовао се за немачки језик. Тада су ђаци  у школи, овог села,  учили немачки језик. Све је научио сам. Куповао литературу и сад има библиотеку са више хиљада књига.

 -У мојој библиотецим има више од 400 књига немачке литературе, међу којима су стручне књиге за језик. Дао сам сам себи задатак да ћу научити правилно да говорим немачки, као то стоји у књигама. Рекао сма себи кад  знам свој српски језик са седма падежа, шта ми је тешко да научим немачки који има четири падежа. Додуше, није то баш тако, али уз велики труд све се може – вели са осмеххом Рада.

  Рада Јовишков несебично и бесплатно помаже свима онима који желе да науче говорити немачки. Највише му се јављају они који желе ићи у Немачку,  Аустрију и Швајцарску да раде и нешто зараде. У последње време, псоебно се траже занатлије разних струка. Свим се услов поставља да знају немачки. Код Раде Јовишковог то лако науче, јер у њему имају сјајног учитеља,а ништа их не кошта. Рада не помаже само одраслима који уче немачки ради посла, већ и деци која уче језик у основној и средњој школи. Посебно то чини његовој унучади.

  – Нећу рећи да ја то боље радим од професора у школама. Можда ја имам више времена за децу и стрпљења. То што ја знам да им покажем довољно је да додатно помогнем деци за оно што су већ научили у школи и да буду бољи ђаци.

   О својим личним плановима Рада Јовишков је завршио кратко:

   -Ја сам сад земљораднички пензионер. Не радим на земљи ништа. Мало помажем деци у дворишту. Има свој кутак у оквиру породичне куће, где ми је спаваћа соба, купатило и библиотека. Ту ја стварам своје песме, сакупљам грађу за нову књигу прозе, свирам фрулу, а помало и хармонику. Моји пријатељи ме често позивају на разне скупове. Недељом обавезно гледам фудбалере мог Бораца у Мартинцима. Пуним 80 година 28. децембра, здрав сам, не трошим лекове да би одржао здравље, већ шетам по неколико километар дневно. Ја прилично добро и једем, помало попије коју чашицу ракије или вине, у зависности како сма кад  расположен. Трудим се да моје присуству свима прија и да се људи насмеју.