ПОЕЗИЈА

Тодор Тоша Бјелкић, познати српски песник за децу, прошле године је објавио прву књигу такозване озбиљне поезије под насловом Исходишта и залазишта и на странама Сеоскин новина објављујемо неке од песма, промовисане протекле зиме у Иригу, где песник живи. Бјелкићева дечја поезије је заступљена у уџбеницима и бројним антологијама,а превођена на више европских језика. За ту поезију песник је награђен најпрестижнијим наградама у књижевности. Рођен је 1946. године у селу Скиповцу код Добоја. Са родитељима је дошао 1955. године у фрушгогорско село Груревце где је похађао осноне школе, а  средњу и вишу педагошку у Београду. Био је новинар Сремских новина.

НА ВЕСТ О СМРТИ

ДОБРИЦЕ ЕРИЋА

Велики, добри мој Добрице,

нека ти певају рајске птице,

нека ти анђели милују лице,

заувек и нештедимице

Опет поручи громко ОНИМА

за златног свица угрудима,

и да га никад неће отети,

тако ругобни и уклети.

Оно што с тобом сија,

реци да је Србија;

оно што с тобом клија –

може бити само Србија.

Кад ти у рају јаве

воћњаци, Гружа и траве,

да је Србија у муци –

нађи јој се опет при руци.

Знаш да су ту вукодлаци

крвожедни и подлаци,

онако црни и злом се јеже –

али од твоје песме беже.

ДАН КАД САМ ТАЛАС ПОСТАО

Ништа ми није у овом дану,

само сам изгубљен попут вала,

Негде сам у неком океану,

а не знам где је пуста обала.

У громовима наших зеница,

оштар као кричак ласте,

можда вапије дозивалица,

док талас туге буја и расте.

И никад те нећу наћи, дозвати,

кријеш се иза видика,

срце таласа неће да схвати

да си тек сена, да си тек слика.

У пределима иза ока

(да ли пати, можда и боли?)

постојиш као рана дубока,

а ту рану све више волим.

Ништа ми није у овом дану

само сам изгубљен попут вала,

ако не свиснем у океану –

разбиће ме страшна обала.

А КАД ПОСТАНЕМ

( Шаљем поруку њеном оку)

И кад постанем магла сива,

не дам оку да ти пребива.

И кад се касно ојесеним,

не дам ти оку да је на мени

И кад постанем звездани прах

нек` ме не прати твога ока дах

И кад зима заледени

не дај оку да је на мени

И кад ти ветром пољубим лице,

не плачи тако немилице

А кад постанем пролеће трава –

у оку твом нек обитава.

РУЖА У СУТОНЕ

Посматраш ружу:

из ње шапућу ветар

и сомотски сутони.

И док је милујеш зеницама

из ње тихо расте девојка.

Њен чудни осмех прича

о ружичастом сунцу,

ружичастим звездама

ружичастим бедрима,

и детету са крилима.

Пожелиш да је дотакнеш

и помилујеш јој косу,

али, она се већ

претворила у ружу,

из које шапућу ветар

и пурпурни сутони.

УЗ БОЦУ ВИНА

Господо

Конобари

Обер-мајстори

Шефови сала

Не заваравајте се

Нисам будала

Него донесите

За сто

Вечерас мене

Мало крхгијег

И мало врућег

Али уз хладну

Боцу вина

Уз ледни слап

Горског рубина

Јер хоћу

Да пијем своје лице

И гараве птице

Сопствене очи

Хоћу укус звезда

Изнад Фрушке горе

Златне падалице

Што у рубине

Вина упаде

А кажу

Да неко умире

Кад звезда пада

Вечерас нико

Нема права да умре

И не дам

Да икада

Ико умре

Умире

Одумре

И одумире

Донесите још

Једну боцу

Да учврстим

Звездано небо

Уосталом

Можда звезда

И није пала

Можда сам ја

Испод астала.

СЕЋАЊЕ НА СКИПОВАЦ

На родном тлу новога ништа,

Скиповцем дишу копривишта.

Затрле се Бјелкића куће.

са тамом из њих ниче пруће.

Као да их ни било није,

тек на гробљу живе комшије,

Скиповљани једино име

у мојој души и сновима.

Понекад ми се јаве преци:

остављају Скиповац деци

(а ми, деца, као од пришта,

 бежимо даље од огњишта)

Стварно, тамо новога ништа

Скиповцем гракћу вранилишта.

СЛЕПИ СВЕВИД

( Српском Хомеру, Филипу Вишњићу)

Од  Косова до силних дахија,

Хомер се тихо у Слепцу свија.

На коцу Србија јеца,

одрана камама Полумесеца.

А гусле Филипа бележе главом,

и записују танким гудалом.

Води га дубоку Свевидно Око

у српски језик  – предубоко .

Водила га слепачка рука

од устанка до хајдука

И одвела га та иста рука

до светлости, до мудрог Вука.

Србија стално на коцу рида

с мелемом песме Слепог Свевида.